Žanr: Kriminalistički / Triler / Misterija
Režija:
Daniel
Sackheim
Glumci:
Leelee
Sobieski / Stellan Skarsgård / Diane Lane
Sličan
Film: Glass House: The Good Mother (2006)
Osmi (pretposlednji) film iz kolekcije filmova na
koje sam igrom slučaja naleteo zove se The Glass House, po žanrovskom
opredeljenju krimi – triler – misterija dvosmislnenog naziva (objasniću vam i
zašto) koju je režirao producent hit serije House M.D. (Doktor Haus), Daniel
Sackheim. Film je doživeo fijasko u Američkim bioskopima, jer je uspeo da
zaradi “samo” 23 miliona, i pored izdvojenog budžeta od 30 miliona dolara.
Glavni razlog za to je verovatno glup potez distributera da film bude pušten u
bioskope samo tri dana nakon serije koordinisanih terorističkih napada na SAD
11. septembra 2001. godine. Leelee Sobieski igra šesnaestogodišnju Ruby koja sa
svojim roditeljima i bratom Rhettom živi jedan normalan život, sačinjen od
svakodnevnih uspona i padova. Međutim njen neopisivi košmar počinje kada joj
roditelji stradaju u saobraćajnoj nesreći, te tako utučena mora donositi
najvažnije odluke u životu. Iako su roditelji uštedeli čak 4 miliona, Ruby i
Rhett ne odbijaju ponudu od prvih komšija, gospodina i gospođe Glass da pređu
da žive kod njih u luksuznu staklenu kuću u Malibuu pored okeana. Terry i Nancy
se čine dobrim domaćinma i brižnim ljudima koji mogu da pomognu nesretnoj deci
u ovako okrutnoj situacija, međutim Ruby vremnom počinje sumnjati da supružnici
Glass i nisu tako dobri kao što se čine.
Recenzija:
Taj dvosmisleni naziv filma vezan je za prezime Glass (staklo) i staklenu kući
pomenutog para. Ne znam da l’ je to koincidencija (verovatno da nije) ili je
scenarista imao svoje razloge zašto upotrebljava “staklo” za dve različite
“stvari”, ali to je manje bitno od toga da je ovaj film poprilično dobro i
profesionalno odrađen. Odmah na startu ću pohvaliti glumačku postavu, međutim
poseban naklon ide Leelee Sobieski (do ovog filma mi nije bila simpatična) koja
je odigrala odličnu ulogu, a za njom ne kaska ni Stellan Skarsgård, čija
(Skandinavska) faca idelano pristaje uz ulogu zloće.
The Glass House je jedan od onih filmova koji natenane,
bez žurbe pravi jednu dobru napetu atmosferu. Film na početku ne liči na nekakv
krimi – triler, međutim prve simptome vidimo u suptilnoj misterija, zatim imamo
nalete nelagodne muzike, a posle dolazi sve po redu. Iako film na momente štrči
od neoriginalnoti i klišea svojstvenim ovakvom tipu trilera, to mi za drago
čudo nije smetalo, jer je ovaj naslov imao neki svoj šmek, šarm i zanimljiv
splet okolnosti.
Moram pohvaliti i činjenicu da Leelee Sobieski retko
dobro odglumila scenu u kojoj saznaje da su joj roditelji poginuli u
saobraćajnoj nesreći. To pohvaljujem iz razloga što u Američkim filmovima
likovi skoro nikada ne bivaju preterano potrešeni vešću da im je neko blizak preminuo/poginuo.
Sledeća vrlo bitna stvar jeste desitinacija, koja je prelepa, ali i sablasna.
Ta staklena kuća (pogledajte treću fotografiju) je na savršenom mestu, nekako
izolovana od sveta, a pored nemirnog okeana koji zapljuskuje obalu, posmatrao
sam sa uživanjem te scene.
Koliko je
film napet? Dovoljno. Kažem, natenane se stvara nelagodna atmosfera koja
kulminira nekim jump scare scenama, ali na to sam već i oguglao, jer pored
toliko horora koje sam odgledao sa se bavim jednim od najvećih klišea žanra, ne
pada mi napamet. E sad je došao red i na nedostake i promašaje koje The Glass
House sadrži u sebi, a najveća mana pored svakojakih klišea jeste loš
završetak, koji je takođe rezultat scenaria punog neoriginalosti. Pored toga
što je predvidiv, on je nerealan, nedorastao i nelogičan. Ta poslednja scena je
bukvalno suvišna, nema neki krucijalan značaj, a izbegavanjem nje bi se izbeglo i nerviranje gledalaca, al' šta je tu je.
The Glass
House, koji je sniman pre 15 godina deluje kao da je svetlost dana ugledao
prošle ili ove godine, a za to je kriva fantastična besprekorna tehnička strana
filma. Pored dobrih efekata, u filmu je i kamera blistavo čista, što dodatno
poboljšava ugođaj gledanja. Postupci likova su takođe jedan od nedostataka
filma, jer koliko god pokušavao da pređem preko toga, ne mogu jednostavno, jer
me iritira to kad neko treba zlikovca da dokrajči, a on ga lupi jednom i pobegne
(boji se da će da ga nosi na duši?). Film takođe ima neku dozu naivnosti, jer
svi su nekako lakoverni, prelako pristaju na kompromise.
Dobre karakteristike:
-
Dobar
film u kontinuitetu
-
Odlično
građenje atmosfere; misterija
-
Leelee
Sobieski i Stellan Skarsgård
-
Dobra gluma ostalih likova
-
Konačno da neko zaplače za nastradalima
-
Sjajna destinacija; tehnički besprekoran
Loše karakteristike:
-
Previše
klišea i neoriginalnosti
-
Naivnost,
preterivanje i postupci likova
-
Loš
završetak
Zaključak: Koliko god film bio klišeiziran i šabloniziran, on je
vrlo napet i interesantan za gledanje. Njegov klimav scenario ispravio je
odlični režiser Daniel Sackheim, koji je napravio jedan komercijalan film za
ubijanje vremena. Iako ovakvi filmovi „popiju šesticu“ od mene, The Glass House
će biti mali izuzetak i dobiće ocenu više.
7/10
Нема коментара:
Постави коментар