The Forest (2016)

Žanr: Horor / Misterija

Režija: Jason Zada

Glumci: Natalie Dormer / Taylor Kinney / Stephanie Vogt

Sličan Film: Grave Halloween (2013)

Kada sam pre par godina čuo za japansku šumu Aokigaharu, poznatu kao mesto gde ljudi masovno sebi oduzimaju život (Poznata i kao Suicide Forest), znao sam da će kad tad sevnuti ideja nekom američkom režiserčiću da snimi film na tu temu. 2016. godina nas je dočekala sa horor-misterijom koja se fokusira baš na pomenutu šumu. Kada Sara sazna da joj je sestra bliznakinja po imenu Jess nestala u ozloglašenoj šumi, ona pakuje kofere i prvim avionom odlazi u Tokijo. Odmah po dolasku, Sara dobija informaciju da joj je sestra u šumu otišla kako bi verovatno izvršila samoubistvo, i da je opasno i uzaludno krenuti u potragu za njom. Poznavajući svoju sestru bliznakinju, Sari beše čudno i sumnjivo da bi Jess ikada mogla nešto tako da učini sebi, pa odluči da krene u potragu za njom. Ona slučajno naleće na momka koji snima za nekakvu dokumentarnu australijsku emisiju, koji poznaje vodiča koji bi ih mogao vodati po šumi. Vodič pre ulaska u šumu upozori Saru da šuma izaziva priviđenja i halucinacije i da je sve što vidi delo njene mašte. Dalji tok filma protiče u potrazi glavne glumice za sestrom, u (ne)očekivanim obrtima i momentima bespuća i straha.

Recenzija: Iako nisam ljubitelj horor filmova koji se bave temom paranormalnog ili koji u sebi sadrže demone/duhove, ovaj film sam pogledao iz čiste znatiželje. Dakle, pre par godina sam čitao o pomenutoj šumi na čijem drveću osim lišća, visi i po koji leš. Šuma Aokigahara je na većini top lista za najjezivijia mesta na planeti. Ovaj film je klasičan primer kako dobro našminkani trailer ili dobro poznato mesto dešavanja filma mogu da privuku gledaoce. U trejleru sve izgleda mnogo strašnije i mnogo drčnije, dok na filmu ima samo nekolicina “strašnih scena” (i to obično Jump Scare ili već prevazidjene scene sa izdeformisanim licima nekakvog demona ili čega već).

Ono što mi se dopalo u ovom filmu jesu neki momenti, gde dobijamo racionalno objašnjenje za sve što se dešava, a što nam je nejasno ili nelogično. Glavna glumica nije klasična lepotica (hvala Bogu pa ne ide u šumu našminkana), već požrtvovana,uplašena i simpatična devojka, koja se uz malo bolji scenario mogla pretvoriti u dosta jaču ličnost, nego što joj film nalaže. Ona je odglumila dosta dobro, ali fali “ono nešto” ovom filmu da bi sve to izgledalo efikisanije. Horora u ovom filmu ima, ali da bi ste iole doživeli jezu, film ćete morati odgledati u gluvo doba, kako bi se bar malo poistovetili sa atmosferom filma. Beskonačno velika šuma strah budi isključivo noću, dok danju možete (često) naleteti na beživotna tela koja vise po drveću, što može da uplaši samo aktere filma. Može se okarakterisati da ovaj film igra i na kartu preokreta i iznenađenja (Kad već nema iskonskoh straha, daj šta daš).

Kao veći problem ovog filma mogu navesti i klasične horor klišeje. Ovde likovi praktično sami sebi zakazuju smrt, time što se razdvajaju (razdvajaju se možda sa razlogom, ali mogli smo osmisliti nešto unkitanije) u inako preopasnoj šumi, gde iako vas nešto ne ubije ili ne pojede, uvek možete da se izgubite, jer je šuma sama po sebi nepregledna. Vizuelni utisak je u potpunosti dobar, što je kontrast sa dobrim filmovima iz prošlog veka, gde je tehnička strana mnogo veći problem, a gde je radnja mnogo bolja i originalnija. Borba za egzistenciju u ovoj šumi je mogla biti bolje predstavljena, jer ovde je u pitanju strah od nepoznatog, a ne od nečega što vas juri, da vi morate pomahnitalo trčati. Karakteri u ovom filmu sami mogu da kontrolišu dozu straha, jer sve izgleda kao mašta, a ne kao nešto što ih progoni. Sam preokret ste i sami mogli predvideti, ako bi dobro pratili svaki dijalog između Sare i ostalih likova. Ovde dolazimo do zaljučka da ukleta šuma nije toliko strašna, ukoliko je ljudi ne začine svojim  tajinim sastojcima. Ovo je još jedan film gde ameri prave kontraefektnu promociju za datu zemlju. Npr. u filmu Turistas to je bio Brazil, u filmu And Soon the Darkness Argentina je predstavljena u lošem svetlu, tu su još i Hostel (Slovačka), Backwoods (Španija), Train (Ukrajina) i mnogi drugi. Ovde je u pitanju Japan, ali ipak neću toliko da grdim amerikance, jer su ipak lokalci započeli priču o ukletoj šumi. Ko ne voli “happy endove”, epilog ćemu se svideti, iako je malo diskutabilan, al’ dobro – to ovakvom filmu i priliči. Valjda.

Šta mi se dopalo:

-         Natalie Dormer je bila veoma dobra u ulozi Sare

-         Konačno i neki film na temu Aokigahara šume

-         Delimično preokret nije loš

-         Fotografija i malobrojni efekti

Ono što mi se nije dopalo:

-         Ni blizu strašan kao na traileru

-         Klišeji, opet ništa inovativno

-         Upitnici, nejasnoće…

-         Kraj filma (možda)

Zaključak: Ovaj film ne nudi ništa novo, ali ne mogu reći ni da me je nešto posebno razočarao (kakvih ima ovaj je zlatan). Ko voli kombinaciju paranormalnog i šume, mogao bi biti zadovoljen ovim projektom. Interesntan podatak je to što je deo filma sniman u Beogradu.

6/10