I Am Not a Serial Killer (2016)

Žanr: Triler

Režija: Billy O'Brien

Glumci: Max Records / Christopher Lloyd / Laura Fraser

Sličan Film: Under the Skin (2013)

Napomena: Ovu recenziju sam pisao za magazin Helly Cherry

Koliko je anoniman režiser ovog filma, govori i činjenica da kada na Guglu pretražite pojam “Billy O'Brien”, kao prvi rezultat dobijate mladog golmana Mančester Sitija koji još nije stao međ' stative. Ta njegova anonimnost proizilazi iz činjenice da je Irac i da ne snima filmove pod okriljem holivudske produkcije, što ga udaljava od publike naviknute na komercijalu. I Am Not a Serial Killer je upravo nekomercijalan film koji je pravljen za ostrvsku publiku (Velika Britanija), jer holivudski fanataci prosto ne mogu podneti nešto što je drugačije. Da stvar bude još gora, film je sniman po knjizi američkog pisca Dana Wellsa, zbog čega pri samom začeću biva osuđen na drvlje i kamenje. To donekle i razumem, jer film u 98% slučajeva biva lošiji od knjige, međutim, ne razumem zašto su američki kritičari toliko ogorčeni na ovaj film, da mu svi redom lepe najponiznije kritike. Čitao sam nekoliko  recenzija i svi su samo češljali po manama, niko da pohvali dobre karakteristike koje ovaj film poseduje. Radnja je isprva vrlo jednostavna i prati mladog sociopatu Johna, koji je fasciniran serijskim ubicama i koji pomaže majci i tetki u porodičnoj mrtvačnici. Momak je zapravo opasni psihopata  sa ubilačkim tendecijama i plaši ga se većina stanovnika malog (američkog) gradića u kome živi. Upravo taj mali gradić, postao je meta paranormalnog serijskog ubice koji kasapi nedužne građane i na bizaran način vrši egzekuciju. John će pokušati da uđe u trag ovog manijaka i tako pomogne svom okruženju, ali moraće da suzbije i unutrašnje demone koji ga prožidu i teraju na krvavu vodenicu.

Recenzija: Ni sam nisam siguran dal' je dobro ili loše to što nisam pročitao knjigu I Am Not a Serial Killer, jer da sam je pročitao, film bi na mene najverovatnije ostavio mlak utisak, a opet sa druge strane čitanjem knjige i boljim informisanjem o trilogiji o Johnu Cleaneru, neke stvari bi mi verovatno bile jasnije. No dobro, sad je krajnje vreme da vam dočaram svoje viđenje ovog trilera. Prva stvar koja me je učinila zadovoljnim jeste ta mračna pozadina filma, ta tmurnost, taj umrtvljeni ritam koji nagoveštava da ovaj mali gradić ima velike probleme kojima nema kraja. Isprva, ubica je ovde misteriozni, natprirodni gad, koji, rekli bi građani, ne bira žrtve, no posle saznajemo da je on izuzetno probirljive sorte i da ta zlodela čini kako bi udovoljio svojoj gladnoj sujeti. Dakle, mi do jednog momenta ne znamo ko je ubica, ali naš glavni lik, John, uspeva da uklaviri ko to uznemirava njegov gradić, ali tu njegov inspektorski duh ne jenjava, jer mladića koji je fasciniran ubicama (i koji sam može da postane isto) sada interesuje šta su motivi čoveka sa natprirodnim sposobnostima.

Kada John krene sa konstantnim bdenjem, nadzorom i praćenjem ubice, tada isplivava onaj mračni ton filma koji ostaje do samog kraja, međutim, ponekad ume itekako da zabrlja lošim, nepromišljenim i krajnje nerezonskim potezima likova, koji nisu nafilovani klišeima, ali imaju svoje slabosti. Opasku imam i na račun policajaca, koji su ovde smešni... Ubica hara gradićem koji je izuzetno mali, a ulice puste, nigde organa reda, nigde nekoga ko će pokušati da uđe u trag ubici, osim, naravno, sirotog Johna. Čak i kada policiju vidimo na delu, to više liči na intervenciju skidanja mačke sa drveta, nego na jednu ozbiljnu akciju u kojoj treba da „ulove“ krvoloka. Ne dopada mi se ni ideja da John radi u mrtvačnici, a ima ubilačke tendencije, pa logično je da se njegov poremaćaj hrani dodatnim poduhvatima u koje su uključeni leševi i krv.

Neću navesti kao manu to što posmatramo isključivo Johna kao figuru koja traži ubicu, jer on je najkompententniji od svih nenadležnih lica, jer ima u sebi tog demona koji prepoznaje srodnu dušu. Neću kao manu navesti ni to što mladić ne obaveštava ni policiju, ni majku, ni bilo koga o tome da već nekoliko puta gleda prizore u kojima ubica svoje žrtve lišava života, a onda im vadi organe i seče ekstremitete. To je prosto sastavni deo psihičkog poremećaja, jer John nekada sebe stavlja na poziciju ubice i razmišlja kako bi bilo da se sve ovo njemu dešava. Max Records, mladi glumac koji je u ovom filmu tumačio lik Johna, odradio je korektan glumački posao, međutim, da nije njegove duge, masne kose, blednunjavog i koščatog lica i hippy stajlinga, sve ovo bi bilo za zaborav. Iako je Max Records bio glavni lik koga pratimo tokom celog filma, vremešni Christopher Lloyd je zapravo ovde najveći majstor glume i čovek koji je na mene ostavio upečatljiviji utisak od pomenutog momka. Lloyd je prosto prekaljen glumac i čovek bukvalno zna u kojoj sekundi treba da udahne ili izdahne, jednostavno "deda" zna znanje.

Epilog i saznanje motiva ubice možemo posmatrati iz više uglova, ne zato što je dvosmisleno, već prosto je sve otvoreno i možemo sami da ubacujemo  svoje maštarije.

Dobre karakteristike:

-         Tmuran i mračan film

-         Režija

-         Lloyd i Records

-         Autentičan izgled leševa

-         Ideja o paranormalom ubici

-         Završetak

Loše karakteristike:

-         Policija

-         Potezi likova

-         Neke nelogičnosti u vezi Johna

-         Nejasnoće

Zaključak: Iako mi je prvi utisak o filmu bio mlak, posle se sve promenilo, jer nekim delima morate dozvoliti da prodišu punim plućima, pa tek onda da im sudite. I Am Not a Serial Killer mi je isprva bio film za “šesticu”, dakle, film koji je korektan, solidan, donekle i dobar, ali mu nedostaje nešto. Ocena se sada promenila, i smatram da je ovo originalno izrežirano, dobro odglumljeno i delo koje je na granici dobrog i odličnog, te stoga dobija odgovarajuću ocenu.

7/10