Draga Dotti (AKA Madr), kao što i
sama možeš videti – poslednja objava na ovom blogu jeste Specijal za tvoj 22.
rođendan, iz čega se jasno da zaključiti
da Vikend Doza Filma još uvek postoji samo da bi kompromitovala tvoje urnebesne
fotografije sa porodičnih putovanja (tvoja draga seka je obećala ekskluzivu za
ovaj specijal, pa se nadam da ću je dobiti pre nego ovu čestitku ugledaju tvoje
oči). Naravno uz urnebesne fotografije idu još urnebesniji filmovi koji svedoče
o nepokolebljivosti epohe Dotizma i tvojoj neutaživoj potrebi da ih konzumiraš
iznova i iznova. Doduše u ovom specijalu se nećemo toliko baviti pomenutim
pravcem, budući da je Dotti NAPOKON smogla hrabrosti i snage da svetu pokaže
svoje literatne sposobnosti i obraduje
nas umetničkom prozom, što znači da KONAČNO imam priliku da se pozabavim i tim
(daleko uspešnijim) segmentom Dottinog susreta sa umetnošću. Naravno, budući da
je mala Dotti (koja trenutno gleda Gossip girl što je trebala da mi pomene
jednom kako bih i to ubacio u ovu čestitku koju sigurno očekuje) postala
zvedzda ZING-a i da su njene kratke priče obasute mračnim motivima, potrudiću
se da budem koliko-toliko ozbiljan u svom osvrtu na dela talentovane madr, koja
već sad jede za doručak sve svoje spisateljske uzore (Sofi Kinsela, Nora
Roberts, onda onaj tip što piše te limunade a ima žensko ime itd). Nek je srećan rođus i nadam se da će tvoja
horor erotika biti na nivou svih dosadašnjih priča! Uživaj u tekstu (Valjda ti
je dovoljno dosadno u karantinu da možeš pročitati ovo što sledi).
P.S. Kad
preguraš ove dve recenzije, čekaju te slatka iznenađenja.
Can You Keep a Secret? (2019)
Žanr: Komedija / Ljubavni
Režija: Elise Duran
Glumci: Alexandra Daddario / Tyler Hoechlin /
David Ebert
Sličan Film: Ma ovo je nešto neviđeno do
sad. Ne postoji ništa slično.
Kao što sam obećao – evo jednog filma iz epohe
Dotizma, ali u blažem smislu. Zašto u blažem? – pa zato što ovde nemamo smrtnog
bolesnika (osim ako se ne računa umna
bolest), ali zato imamo obaveznog potlačenog junaka, i to opet devojku (kao i u
A Walk to Remember i Me Before You) koja jadna ne može da
veruje da se na nju loži macan koji joj je ujedno i šef (što mi je ovo poznato)
i zbog toga je konstantno zbunjena, što je sprečava da... Okej, odmah sam
krenuo u „meso“, a to se ne radi ukoliko želite da onaj kome je tekst namenjen,
nastavi da ga čita. Hajde prvo da vidimo kako je naša draga Dotti došla na
ideju da gleda Can You Keep a Secret?
Okej, jedna ptičica mi je odmah rekla da je u pitanju ekranizacija romana Sofi
Kinsele, na koju inače naša slavljenica reže vene, tj. rezala je dok je nije
nadmašila u literarnom smislu (Samo jedne rečenica iz čuvene priče Epitaf o epitafu proždire celo
stvaralaštvo gospođe Kinsele u jednom zalogaju). Sećajući se bezbrižnih dana
kada joj je umesto Uliksa društvo pravila Ema Korigan, našu Doti lupi
nostalgija, te odluči da se priseti ove ingeniozne priče sada inkorporirane u
film. To uoči njena mila seja, pa mi dojavi ne znajući da li se našoj
slavljenici film dopao ili ne. Veći bi mi gušt bio pisati pljuvačinu da znam da
se Dotti raspekmezila i oduševila naslovom, no budući da ne želim pokvariti
iznenađenje, nisam to proveravao. Kada je reč o radnji, ona je kriminalna, jer
devojka po imenu Ema u nekom kosmičkom bunilu, pod uticajem ko zna kakvih droga
apsolutnom strancu u avionu ispriča gomilu svojih tajni. Okej, trebao sam gore
pod „žanr“ da pridodam i SF, jer ovakav zaplet prosto ne može da se objasni na
drugi način. Kad to progutamo dolazi NEIZBEŽAN motiv slučajnosti, jer taj
stranac je sada našoj drogiranoj junakinji postao nekakav nadrđeni, šta već. I
tu se ona njemu svidi, te započinju dramatičnu emotivnu vezu, koje ona uglavnom
nije svesna jer je opet u nekom bunilu, te se konstatno pita „kako on takav
može biti sa njom ovakvom“.
Recenzija: Ovaj film me je inspirisao da
napravim listu svih stereotipa romantičnih komedija, jer jer nekim čudom uspeo
da ih objedini sve i što se tiče junaka i što se tiče obrta u radnji, dijaloga,
raspleta itd... No, ipak isuviše cenim svoje vreme, te ću se pozabaviti samo
nekolicinom. Ajde da krenemo od junaka:
Ema – stidljiva, nesigurna, trapava i pokorna. Ima dve cimerke, jedna
jelte anđeo, druga đavo. Jedna štreberka, druga promiskuitetna. Onda Ima šeficu
koja je strah i trepet, pa koleginicu koja ju ne podnosi, pa momka koji je ofc
kreten, ali eto morala je ona biti sa nekim na početku filma, čisto da bismo
dobili kontrast kada ga uporedeimo sa „čovekom njenog života“ koji se pojavi
kasnije. Kada smo već kod njega, to je jedan mačo men, ploditelj, šetajuća
harizma, jednostavno prototip kvalitetnog mužjaka. Al tu onda nastaju problemi,
kako njemu tako savršenom može da se svidi ona tako bezvezna? Tu onda i on biva
zaražen istom onom bolešću koju ona ima, usled koje počinje da priča sve njene
tajne, bla bla bla. Uf sad vidim da se ovo pretvorilo u prepričavanje, a to
nije cilj, a pomalo sam zaboravio da ovo treba da oraspoloži našu slavljenicu,
a ne da je razljuti. Sori Dotti.
Ono što mi se sviđa u filmu Can You Keep a Secret? jeste stolarija na Eminom radnom mestu. To
je recimo originalno što su ubacili, baš se retko viđa poslovni objekat sav u
drvetu. Takođe, ona scena kad jedu giros pored reke, jako podseća na onu iz
filma Before Sunrise, pa me ne bi
čudilo da predstavlja omaž ćaletu svih romantičnih priča. Što pozdravljam. Šta
još ima hmm... E da! Na veliko iznenađenje nema ni pomena smrti i umiranje, što
se verovatno nije dopalo Dotti, ali to filmu daje svežinu.
 |
| To je ta stolarija |
Sad pokušavam da se setim kad sam se ono nasmejao, a
jesam jednom priznajem, premda žanr komedije podrazumeva učestalije napade
smeha. Moram priznati, da osim onog glupog uvoda u filmu ništa nije toliko
tragično, pored pomenutog oslanjanja na tradiciju romantičnih komedija. Gluma
je pristojna, produkcija korektna, režija solidna. Tako da neće ovo biti
totalna katastrofa kako se činilo na početku, al' da sam mogao da nabrajam one
stereotipe do sutra – mogao sam.
 |
| Dotti dok "čita" Svetsku 5 |
Dobre karakteristike:
-
Stolarija u kancelariji
-
Simpatična Alexandra Daddario
-
Potencijalna posveta kultnom naslovu
Loše karakteristike:
-
Brdo stereotipa
-
Kriminalno loš zaplet
-
Naivni obrti
-
Često prisustvo patetike
-
Odsustvo smisla za humor
Zaključak: Sad kad bolje
razmislim, trebao sam pisati rivju za All
the Boys I've Loved Before, koji sam pogledao na predlog jedne drage osobe,
a ubeđen sam, da si ga i ti Dotti overila. Nekako je inspirativniji i više se
pridržava propisanih normi Dotizma, al' dobro biće prilike. Uglavnom, ova
adaptacija Kinselinog romana je dočekana na nož, e da l' taj nož pripada i
ex-Tomislavčanki, ostaje nam da saznamo.
5/10
○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○
The Gentlemen (2019)
Žanr: Kriminalistički / Akcija /
Komedija 
Režija: Guy Ritchie
Glumci: Matthew McConaughey / Charlie Hunnam /
Colin Farrell
Sličan Film: Snatch (2000)
Dobro je poznato
da naša slavljenica ima iskustva sa kvalitetnim štivom (The Green Mile, Intouchables)
i da pod uticajem filmskih znalaca malo zaluta pa pogleda i nešto gde ljubav
nije samo lik na samrtnoj postelji kome draga ispunjava poslednje želje dok on
izdiše (Black Mirror). Međutim, to me
nije sprečilo da se šokiram kada me je moj špijun izvestio kako Dotti na
pitanje: „Koji film mi preporučuješ da pogledan?“ – odgovara sa „Gentlemen“.
Kako bih se uverio da ne ludim od ove izolacije, brzo sam počeo da pretražujem
po netu i stvarno se ispostavilo da je reč o najnovijem filmu Gaja Ričija. „Im
so prouuud“ – rekao sam, što je svojevremeno izlazilo iz usta madr Dotti kad bi
mi se omakla koja osmica (uglavnom iz Žanrova narodne književnosti) u ranim
fazama studiranja. I tako sam se bacio na gledanje filma, sav ozaren, jer onaj
devojčurak fajnli počinje da gleda prave stvari. Doduše i dalje mislim da bi se
više obradovala recenziji filma The Age
of Adaline, no ja verujem da je ona prebolela tu nesuđenu kritiku. The Gentlemen
predstavlja jedan tipičan ričijevski film na fazon Sneča i Dve čađave dvocevke,
ali ovog puta osvežen novom glumačkom postavom na čelu sa oskarovcem Metjuom
Mekonahijem. Pomenuti gospodin igra Mikija Pirsona, Amerikanca koji gospodari
Londonom prodavajući marihuanu. Njegova odluka da se penzioniše pokrenuće
lavinu incidenata, jer će sve zverke Londona pokušati da se dočepaju njegovog
carstva trave koristeći se lukavim metodama.
Recenzija: Pokušaću da ne smaram. Živo me
zanima kako je Dotti došla na ideju da odgleda ovaj film i koje su to sile
uticale na nju. Hajde da demonstriramo to kroz jednu dvočinku
DOTTI I DŽENTLMEN
Drama u dva čina
LICA:
Dotti,
vojvotkinja od Grbavice
Đavo
Anđeo
I ČIN
Dotti leži izvaljena na
kauču i besomučno vrti TV kanale u nadi na će pronaći nešto zanimljivo. U tom
dolazi Đavo, otima joj daljinski i prebacuje na film Dear John koji upravo
počinje na Pink Romance.
DOTTI: Vrati mi
daljinski Sotono! Odmah!
ĐAVO: O pa otkad
Vi svog spasitelja i životnog učitelja nazivate tako?!
DOTTI: Muka mi
je više od tih ljubavnih baljezgarija. Non-stop me prozivaju kojekakvi
recezenti. Čak je i moja omiljena blogerka batalila te stvari.
ĐAVO: Tako
znači. A nekada, kad sam te tek u uvodio u svet Nikolasa Sparksa klanjala si mi
se. Ali molim te, samo još ovaj film.
DOTTI: Ne!
U tom trenutku
pojavljuje se Anđeo i istim onim teleskopom kojim je junakinja filma A Walk to
Remember gledala Saturn ubija đavola i namiguje Dotti.
DOTTI: Jao nek
si ga sredio. Hvala!
ANĐEO: Šta ćemo
da gledamo lepotice?
DOTTI: Daj nešto
žestoko, čime bih sebi prokrčila put do Filmadžije. Tako želim biti u tom
sjajnom timu.
ANĐEO: E onda se
spremi!
Zavesa
II ČIN
Dotti i Anđeo sede na
kauču nakon što su odgledali film i polemišu
ANĐEO: I šta
kažeš, kakav je film?
DOTTI: Pa i nije
nešto. Dobra mi je ona scena kad ovaj glavni spasava svoju ženu od Kineza koji
pokušava da je napastvuje.
ANĐEO: Joj. Ali
kad te neko pita za preporuku filma obavezno reci Gentlemen. Ljudi će te
gledati drugim očima.
DOTTI: Aha, aha.
Zavesa.
I onda je ona preporučila film
svojoj seki koju sam ja unajmio za svog špijuna, te je na kraju sve došlo do
mene. E sad ćemo zanemariti ovu dramu i osvrnuti se ukratko na film praveći se
da je naša slavljenica uživala u njemu. Sve ono što poštovaoci dela Gaja Ričija
vole – dobili su u ovom filmu. Imamo dakle dinamičnu radnju zapodenutu jednim
dijalogom koji nas retrospektivno vodi kroz dešavanja, te demonstrira
utrkivanje brojnih gangestera za upražnjeno mesto Mikija Pirsona. Sve je to
začinjeno humornom crtom (Ne baš toliko snažnom kao u prethodno opisanom filmu)
koja je prosto neizbežna kada je u pitanju Riči. Režiser vešto plete događaje,
a još inteligentnije ih raspliće, često nas iznenađujući mini obrtima. Da ne bih
dalje davio slavljenicu prozaičnom kritikom, ovde ću se zaustaviti, a ti uživaj
u nastavku specijala.
Dobre karakteristike:
-
Gluma i likovi
-
Očekivanja nisu izneverena, dobili smo još jedan
sjajan film
-
Dotti pod uticajem Anđela počela da gleda kvalitetne
naslove
-
Ma sve je dobro, da ne nabrajam dalje
Loše karakteristike:
-
Ipak sam tužan što je Đavo ubijen
-
Povremena preterivanja
 |
| Izdavač dok čita Dottine kratke priče |
Zaključak: The Gentlemen predstavlja kvalitetnu
dvočasovnu zabavu, a verujem da je i moja mila madr uživala u njemu i da se ne
ljuti zbog one fikcionalne drame. Ja bih najviše voleo da tu nema ni Anđela ni
Đavola, već da je to prosto posledica naglog sazrevanja u filmskom smislu.
Preporučujem svima, koji pored naše slavljenice zalutaju na ovaj blog , da
pogledaju film.
9/10
○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○
Tričarije (2019)
Draga Dotti, ovaj segment rođendanskog specijala sadrži dva kratka osvrta na tvoju veličanstenu priču Tričarije, kojom smo svi tako oduševljeni. Trebao je i sin da napiše, ali to ćemo naknadno ubaciti (Kao što smo ubacili i The Age of Adaline)
MARIJANA, 28
Draga Dotti,
najpre
– srećan rođendan i sve najnajnajdivnije ti želim!
Možda
će ti delovati malo neobično što učestvujem u ovoj čestitki, budući da (još
uvek!) nismo ni prozborile, ali ja sam tebe upoznala kroz tvoje izuzetne priče
(živeo Zing!) i isto tako izuzetne priče o tebi (živeo gosn Tica, alijas Strogi
Macan!).
Zatim,
sestro moja po filmskom ukusu, ne dozvoli da te ubede da bi više svećica na
tvojoj torti trebalo da znači da bi i tvoj filmski izbor trebalo da krene putem
gledanja samo onih filmova koji imaju viši rang na IMDb-u. Kako ćemo sačuvati
te iskre koje od nas čine nežna i divna bića ako se ne saživimo sa šarenom i
osećajnom Lu Klark, ponosnom ali pred pogledom gospodina Darsija drhtuljavom
Elizabet Benet ili, pak, pomalo brbljivom Emom Korigan koja je sve samo ne
obična cura?
Jedna
od dama koja se uklapa u ovaj posebni svet jeste i junakinja tvoje priče
„Tričarije“. Ona je sjajna, ali joj to, nažalost, niko nije rekao. Umesto
„pjesme o tebi koja si mi sve na svijetu“, ona dobija povod da kupuje proizvode
za ulepšavanje, ali ne da bi se doterala, već da bi prekrila/prikrila tragove
nasilja. Početak priče liči na „Kese etikete“, pesmu u kojoj Bojana
Vunturišević (žrtva malo drugačijeg nasilja o kom, ipak, nije u ovoj pesmi
reč), peva o „momentima u kojim hoće da se seti sebe“ pa stan zatrpava i onim
što joj ne treba, kako bi suzbila osećaj usamljenosti. Jedina pesma koju dobija
„luda jedna“, devojka koja u priči trpi zlostavljanje, jeste simfonija užasa
dok sluša fijuke udaraca ili kotrljanje izbijenih zuba po podu, što je u priči
predstavljeno samo na nivou nagoveštaja, čime je čitaocu pružena mogućnost
samostalnog docrtavanja detaljnijeg scenarija. Najstrašnija, ipak, jeste
otvorenost kraja kada junakinja shvata da joj je svega dosta, ali iz čitalačke
pozicije to ne mora značiti prijavljivanje nasilja ili odlazak od onoga ko sebi
daje za pravo da deli „pravdu“ koju je sam osmislio i „jebe nanu naninu“.
Upečatljiv je izbor muzičke podloge, kroz koju je oslikano dvojako viđenje
partnerskih odnosa – „Pitala si me“ i „Šamar“. Za Hladno Pivo karakteristično je
pevanje o ljubavi iz svih perspektiva, između polariteta „Ne volim te, nit sam
te ikad volio“ i „Jednim osmijehom te puniš me i daješ snagu mi da ustanem
ujutro kada je vani mračan dan“.
Za
rođendan ti još želim da uđeš u priču (kao pisac – ti to možeš), i junakinji
pustiš još jednu pesmu, pre nego što donese definitivnu odluku kako će postupiti
u skladu sa tim što joj je svega dosta (Elemental, „Luna“: https://www.youtube.com/watch?v=vwyl3Xd8AF0).
Ipak je 11. novembra Čile proglasio rat protiv Bolivije i Perua (1836), Poljska
proglasila nezavisnost (1918), kao i Rodezija (1965), i Angola (1975), a Tejlor
Svift je objavila album „Fearless“ (2008).
Marla
S.
BANE, 22
Pošto glupi Blogger ne dozvoljava uploadovanje videa većeg od 100 megabajta, ovaj video-rivju koji nam je priredio naš Dr Mr Filmadžija ćeš pogledati tamo gde si i navikla da gledaš ovog uvaženog gospodina - na jutjubu:
○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○○
Eksperiment (2020)
I
poslednji segment ovog specijala posvećen je umetnosti. Ovde ćeš se draga Dotti
susresti sa jednim proznim tekstom koji će oponašati tvoj stil i moj osećaj za
zaplet. Na kraju sledi jedna pesmica koja će te, nadam se, inspirisati.
Dragi čitaoci ptičjeg bloga,
Vraćam vam se ponovo u velikom
stilu. Da sam pre godinu dana znala da će moje reči biti završna reč ovog bloga
za narednih godinu dana, možda bih se potrudila da se moja recenzija Ivaninog
omiljenog filma iz detinjstva ne svodi samo na zaključak da je Legolas seksi
dok hoda, seksi dok jaše i seksi dok se bori sa orcima.
Ali, ne vredi plakati nad
prolivenim mlekom, tako da ću se potruditi da ozbiljnije pristupim sledećem
zadatku koji mi je cenjeni pticopredsednik namenio.
Međutim, kako to obično i biva,
poštovani pticopredsednik nije dao dovoljno jasne smernice koje bih, kao jedna književno
nepismena osoba, mogla da ispoštujem pri izradi ovog dela.
U to ime ću ja, kao svaki pravi
Balkanac, izvrdati pravila, i neću obraditi Ivaninu priču, već ću u Ivaninom
stilu obraditi pticopredsednikovu.
Uz pretpostavku da ne čitate
Zing, izneću vam nekoliko krucijalnih informacija:
1. Pticopredsednik je majstor
zapleta;
2. Slavljenica je kraljica smrti
i srceparajućih priča;
3. Ja sam kraljica svega
navedenog pa ću u to ime razvaliti ovaj zadatak.
Dakle,
GOKSI
POKSI GOGIC: (NE)SREĆNA SMRT
Kami je poginuo u saobraćajnoj
nesreći.
Ili možda nije.
Ne znam.
...
Smrt dolazi kao nenajavljen gost
i uglavnom nas zatekne nespremne. Možda bismo je, pak, i prepoznali, kada bismo
u vazduhu osetili titraj oporog mirisa domestosa i mokraće kao nedvosmilene
nagoveštaje nadolazećeg propadanja, ali naši vetrovi uglavnom, kao po naredbi,
duvaju u pogrešnom smeru, te nas smrt dočeka zatečene, zblanute, širom
razjapljenih usta.
5.
januar 1960.
LE MONDE: „Juče, 4. januara u
popodnevnim časovima, naš poznati pisac i dobitnik Nobelove nagrade, Alber
Kami, poginuo je u saobraćajnoj nesreći nedaleko od mesta Vilblevin, kada je
automobil kojim je upravljao njegov izdavač Mišel Galimar, izleteo s puta i
udario u drvo. On se zajedno sa Galimarom, njegovom suprugom i ćerkom vraćao iz
sela Lurmaren u pokrajini Provansa, gde su proveli novogodišnje praznike. Vozač
Mišel Galimar je u teškom stanju prevezen u bolnicu u Sensu, dok su njegova
supruga Žanin i ćerka Ana lakše povređene. U automobilu su pronađene 144 strane
neobjavljenog rukopisa, a u Kamijevom džepu povratna karta za voz.”
4.
januar 1960.
Kroz prozor sam brojala kilometre
koji prolaze. Jedan, deset, sto... Odbrojavanje je poprimilo vrtoglav karakter.
Osetila sam kako se sve oko mene
o
kre
će.
A otac je šarao putem čvrsto
stežući volan. Na vratu je grebao folikul neke nikad izrasle dlake pomažući joj
da ugleda svetlost dana. Ovaj dan je, nažalost, bio tmuran i svetla nije bilo
ni na vidiku.
Prošli smo Grenobl, Lion,
Dižon... Pesnice sam stiskala onoliko koliko je dozvoljavala anatomija mojih
proksimalnih i distalnih falangi, ali sam ipak osećala kako mi prilike za uspeh
neumitno klize kroz prste, sada pobelele od stiskanja.
Zadržavala sam dah. Bojala sam se
da će me treperava emisija ugljen-dioksida odati. Shvatiće da nešto nije u
redu. Smiri se. Udahni. Jedan. Dva. Tri. Izdahni.
Majka je shvatila da drhtim.
Shvatila je i da se kolebam. Presekla je umesto mene. I neizvesnost odlukom, i
nestalni sloj atmosferskih gasova iglom oštrom poput, pa, igle. Igla je, vođena
labavim majčinim stiskom prosekla vazduh, ali je samo okrznulo Alberovo rame,
tu, tik iznad skapule. Na tren sam pomislila da je svršeno. Prilika je
propuštena. Onda je otac preuzeo stvar (iglu) u svoje ruke. Trznuo se ka
Kamiju. Auto je, ne slušajući silu inercije, pohrlio u istom smeru - pravo u
jendek. Sunovrat je bio dramatičan, i činilo se da traje čitavu večnost. Na
kraju te večnosti našlo se drvo koje je prekinulo našu centrifugalnu putanju.
Rezime - tata je bio u nesvesti, majka i ja u šoku. A Kami - na onom svetu.
2.
januar 1960.
Želeo je da se vrati vozom, sa
ženom i ćerkama. Otac ga je molio da ipak putuje s nama.
Biće to baš lepo putovanje,
prijatno.
Natenane.
Prilika da se evociraju uspomene
i odmori od stresa.
Pristao je.
Povratnu kartu nosio je u džepu
čak i onda kada je bespovratno proleteo kroz šoferšajbnu.
1.
januar 1960.
Tog jutra otac me je probudio
ranije. Otresla sam zadnje trunke sna s trepavica i kroz njih ugledala očeve
zakrvavljene oči. U njima je bilo nade, nepobitno. Bilo je i panike. Ludačke,
manijakalne. Bila je to nada koja izaziva strah.
Rekao je da ima plan. „Kami je
genije, u njemu je rešenje!"
Usledilo je objašnjavanje,
natezanje, još objašnjavanja. Kršenje prstiju. Griženje noktiju. Na tepihu se
nazirala precizna trasa njegovog hoda. Siguran put do ludila.
Objasnio nam je da Kami ima novo
delo. Oduševljen je njime. Siguran je da će zaraditi bogatstvo čim dospe na
tržište. Ukoliko bismo došli do rukopisa i objavili ga pod mojim imenom,
zaradili bismo milione. On će, svakako, zaraditi i fin procenat kao njegov
izdavač, ali bi bilo bolje zaraditi više, uzeti sve. Sve ili ništa!
Nasmejala sam se ovoj
teatralnosti. Ganula me je njegova posvećenost.
A onda sam shvatila da se ne
šali. Razradio je sve detalje - ubrizgaće mu veliku dozu insulina. Insulin
obara šećer. Uslediće koma, a potom i smrt. Fina, bezbolna smrt. Nepovratna. I
nedokaziva - jer, insulin se i inače nalazi u telu, i nemoguće je dokazati
predoziranost koja je prouzrokovala smrt.
31.
decembar 1959.
Ceo dan je proveo sam. Mi smo,
izuzev njega, bili zajedno - ćeretanjem smo terali tugu, ne bi li je sprečili
da se nastani u udubljenje donjih kapaka. Odatle postoji samo jedan put - slan
i poražavajući.
Naknadno sam shvatila da je
njegov nestanak prouzrokovao rukopis. Kamijev rukopis. Onaj sporni, skupi
rukopis. Niko sem oca i Albera nije znao za njega.
Otac je imao čast da bude njegov
prvi čitalac.
Srećna smrt glasilo je ime
nesrećnog romana. Sreće, možda, nije bilo, ali je smrt svakako bila izvesna.
28.
decembar 1959.
Zvonjava telefona pocepala je
tišinu. Otac se javio nevoljno, ne bi li prevenirao glavobolju koja je pretila
da opet pokrije njegove moždane vijuge poput paučine.
Bio je slomljen. Nije imao više
snage za loše vesti.
Na severnom polu telefonske
slušalice začuo se Kamijev glas. Ima nešto za njega. Nešto baš baš dobro.
Pitao je oca zašto je
neraspoložen.
Pozvao nas je da mu se porodično
pridružimo u Provansi, u Lurmarenu. Biće tamo i njegova supruga sa decom.
Tamo će razgovarati o svemu. I on
će biti oduševljen!
***
Trebalo bi da pričamo o Kamijevoj
smrti. To neće biti lepa i osvežavajuća priča, ali neke priče treba reći i
završiti s tim.
Moje ime je Ana Galimar.
24. decembra 1959. saznala sam da
imam leukemiju. Moja jedina šansa ležala je u transplantaciji koštane srži,
koju nisam imala čime da platim. Mi taj novac nismo imali.
Moj otac, Mišel Galimar, bio je
izdavač i dugogodišnji prijatelj Albera Kamija.
Ovim se završava moj mali
književni eksperiment.
Pticopredsedniku bih čestitala na
zapletu, slavljenici na stilu, a sebi, ipak - na svemu.
Piksi,
Srećan ti rođendan.
Voli te sestra do neba.
A blam svakako sledi!
I za kraj pesma inspirisana najnovijim zadatkom iz Kreativnog pisanje proze. Gde je mala Dotti prinuđena da se rve sa dva žanra koji joj ni najmanje nisu bliska.
DOTTI I NJENA HOROR-EROTSKA PRIČA
Eh da ima maštu
Damjanova Save
Pisala bi madr o ženama
koje dave
Pripovedala bi o
zločinu iz strasti
Bi ona sve to, al' joj
ispod časti
Petak se bliži, Dotti
ne zna šta će
Da l da piše o ženi što
ima uklete gaće?
Il' da obrađuje erotsku
fantastiku
Gde Vampir onaniše na
svoju svastiku
Panika joj već danima
ne da mira
Misli se „može i bez
ovog da se diplomira“
Al' joj u tom trenu
inat proradi
Zna! Pisaće o pokolju
na srpskoj estradi
Piše Dotti o divama:
Karleuši i Ceci
Silovaše ih i ubiše u
poznatoj diskoteci
Al onda seja Gotti poče
da je spopada:
„Ivana, Zar silovanje u
erotiku spada?“
U tom trenu na oči joj
mrak pade
Uhvati Gotti, pa joj
pocepa obe arkade
Napisa priču Dotti i
nazva je „Estradna gungula“
Al' nije ona dobro prošla
– na Zingu komentara: Nula.
Strogi Macan.
Нема коментара:
Постави коментар