Iron Doors (2010)

Žanr: Misterija / Triler / Fantazija

Režija: Stephen Manuel

Glumci: Axel Wedekind / Rungano Nyoni

Sličan Film: Cube (1997)

Iron Doors je verovatno film za koji nikad niste čuli, a i ako ste čuli i poželeli da ga odgledate, velike su šanse da vas je njegova oslaba ocena (4.6) na IMDb-u odgovorila od toga. Mene na svu sreću nije, ali moram priznati da sam projekciji pristupio bez velikih očekivanja, naoštren stpljenjem i odlučan da progutam svaku nebulozu koju mi servira ovaj nemački triler (nemački, a tog jezika u filmu gotovo da nema). Elem, priča prati čoveka kome ime ne znamo (niti ćemo ga ikad saznati), ali znamo da se sa migrenom budi u prostoriji čija vrata podsećaju na trezor. Ta vrata, što vam samo ime filma kazuje su od gvožđa, i čini se da njima može upravljati jedino Svevišnji. Čovek nagađa kako se mogao naći u ovom klaustrofobičnom odeljenju, te prvo pomisli kako je sve ovo gruba šala njegovih benastih drugara, koji su ga mrtvog pijanog doveli ovde i sad preko (skirvene) kamere posmatraju njegove zblanute reakcije. Da je đavo odneo šalu, uveriće se i naš protagonista kada shvati da je već prošlo 24h časa od kako čami u ovoj prostoriji i kako je ideja sa drugarima bila samo uteha, te da je krivac za sve ovo mnogo krupnija zverka. On preuzima stvari u svoje ruke i koristi sav materijal koji mu je na raspolaganju kako bi šmugnuo iz ovog ćumeza, no to neće biti nimalo jednostavna misija.

Recenzija: Odmah da naglasim da je ocena sa IMDb-u nepravedno slaba i da im generalno ne pridajete preveliki značaj, jer postoje organizovana glasanja gde grupa od 100+ ljudi glasa ili za desetku, pa se film nepravedno uzdigne, ili za jedinicu, gde se film nepravedno sroza na nivo niskobudžetnih slešera (što je slučaj sa Iron Doors).

E sad valja preći na stvar. Iron Doors je mešavina nekoliko podžanrova, gde se ponajviše ističe survival, jer tokom celog filma gledamo čoveka koji se bori za goli život, a svaki naredni sat bez hrane i vode postaje mu sve nesnosniji. On kroz niz radnji pokušava pronaći izlaz, a ono što je shvatio kao najlakše rešenje jeste probijanje zida uz pomoć čekića. To traje li traje i pomalo umara gledaoca koji će imati osećaj kao da gleda film od 3 časa, a ne samo od sat i 20 minuta. Ovo za umaranje i 3 časa nije nikakva hiperbola, već činjenično stanje. Donekle, to i nije toliko loše jer se na gledaoca prenosi atmosfera iz filma, pa samim tim i vi možete osetiti muke protagoniste, što uključuje osećaj teskobe, iscrpljenjosti i neverice.

Kada bih morao u jednu rečenicu „uglaviti“ ovaj projekat onda bi to glasilo ovako: film o preživljavanju sa mindfuck momentima, koji je na papiru funkionisao vrlo dobro, dok je u praksi došlo do komplikacija, a sve to zbog tanušnih sredstava kojima je raspolagala produkcija.

Možda je ovo svaljivanje krivice na tanak budžet samo izgovor i možda je Iron Doors trebao biti kratkometražno ostvarenje, no sad je kasno za nagađanja, imamo film crno na belo (ne bojte se u boji je) i samo treba ocenjivati ono što nam je servirano kao gotov proizvod. Ono što mi se posebno dopalo jeste metafora koja pluta kroz ceo film i sva ona simbolika koju treba prokljuviti kako bi došli do poente. Voleo bih posvetiti pažnju i tome, no plašim se da ćeš se ti koji čitaš ovo, naljutiti zbog spojlera i pobeći sa ovog bloga glavom bez obzira.

Ono što svkakako vrednujem kada su u pitanju trileri, jeste kvalitetna atmosfera. Iron Doors u jednom delu ima mračnu, zlokobnu atmosferu koja je rezultat misterije i nepredvidivosti. Nažalost, ona se kratko zadržala.

Gluma u ovom naslovu nije za hvalospev, ali mogu reći da ovaj glavni bezimenko ima određenu dozu harizme kojom nadomeštava manjak talenta za glumu. Njegov karakter je složen, te se može posmatrati iz više uglova. Lik je na neki način i negativac i heroj, ali scenarista ga je postavio u bezizlaznu situaciju koja će probuditi i ono najbolje i najgore što „čuči“ u njemu, od čega će samo jedo preovladati njegovom ličnošću. Završetak filma je ono što popravlja utisak, i ono što običnom filmu o preživljavanju daje neku religijsku crtu...

E da! Animacija na samom kraju je, budimo realni smešna i verujem da se i bez nje moglo ostvariti ono što se htelo.  

Dobre karakteristike:

-         Klaustrofobičan i atmosferičan film

-         Glavni lik ima određenu dozu harizme

-         Poenta i poruka filma; simbolika i metafora

-         Misterija koja vlada većim delom filma

-         Završetak

Loše karakteristike:

-         Zamrajući delovi; konkretno spor film

-         Tanak budžet se može uočiti

-         Film bolje funkcioniše u teoriji nego u praksi

-         Smešna animacija na kraju

-         Neke nejasnoće

Zaključak: Ovaj plod nemačke produkcije definitivno nije truo, štaviše, ima neku svoju draž i definitivno nisam zažalio što sam ga pogledao. Međutim, nekima se neće svideti spor tempo, povremena naivnost i ne tako uverljiva gluma. Evo tebi jedna šestica! 

6/10