Pin (1988)

Žanr: Horor / Triler

Režija: Sandor Stern

Glumci: David Hewlett / Cynthia Preston / John Pyper Ferguson

Sličan Film: The Boy (2016)

Pin je pomalo zaboravljeni kanadski horor film iz 1988. godine (poznat i pod imenom Pin, A Plastic Nightmare), čiji je režiser i scenarista Sandor Stern, tvorac poznatog horor klasika The Amityville Horror (Amitvlijski užas), i nekih njegovih nastavaka. Ovaj film prati dvoje mališana, Leona i Ursulu (koji posle odrastaju) čiji je otac doktor, a majka bezosećajna domaćica kojoj je bitnije da li je komoda čista od toga da li su deca obasuta ljubavlju. Ova porodica živi u tradicionalnoj luksuzoj građevini. Klinci u očevoj ordinaciji upoznaju medicinsku lutku Pina (tačnijie on je lutak, „muškarac“), čiji je posao da „savetuje pacijente“. Pin im ubrzo postaje najbolji prijatelj (pogtovo Leonu), te ga krišom počnu posećivati. Nakon perioda adolescencije, problema sa trudnoćom i raznih turbulencija koje su oduvek pratile Ursulu i Leona, njima roditelji ginu u saobraćajci, a Leon i pored protivljenja svoje sestre udomljava Pina i krene se ophoditi prema njemu kao prema članu porodice. Odnos između Leona i Pina postaje ultra jeziv, a lutak će uliti strah pod kožu svakom gostu koji im dođe u posetu. Pin će praktično od Leona naparviti monstruma.

Recenzija: Ovaj odlični hororčić mi je preporučio Miroslav, a nakon gledanja mogu samo da uputim reči hvale na račun ovog dela, od koga iskren da budem nisam očekivao ništa posebno. Ono što celikupan utisak čini dobrim, jeste taj način građenja atmosfere i te režiserske pauze koje su mnogo doprinele da film ostane pribran i posao završi bez srljanja i preterivanja. Sam izbor muskulaturne lutke kao glavnog negativca je vrlo neobičan i interesantan, međutim isto toliko je ta lutka ubedljiva i jeziva. Sam način na koji funkcioniše taj transfer straha je moćan, strašan i kvalitetan, iako to nekad deluje isfantazirano. Pored navedenih staviku, ono što me je posebno oduševilo jesu detalji na kojima se mnogo radilo, i koji su retko dobro održavani u „životu“ u ostalim filmovima, jer obično scenaristi od hiljadu problema zaborave da dovrše neku misao ili detalj koji će posle biti šikaniran od strane gledalaca.

Kada je reč o glumcima i njihovom umeću, tu u startu mogu da pohvalim Davida Hewletta koji je sam po sebi (što bi rekli Amerikanci) “creepy” i uvrnut, a vremenom on postaje Pinova marioneta što ga čini još sablasnijim. David Hewlett je igrao Leona, dok je njegovu sestru glumila lucidna Cynthia Preston, čija gluma nije bila preterano superiorna, međutim njen šarm je to nadomestio, i na kraju svi srećni, svi zadovoljni. Odnos između njih dvoje bio je emotivan, pravi odnos brata i sestre, međutim svi ostali odnosi su bili jako nestabili i neubedljivi. Pre svega reakcija na vest da su im roditelji poginuli, bila je jadna i bedna, bez trunke emocije, žaljenja i očaja. Jest’ da roditelji nisu pokazivali preterano ljubav i toplinu prema svojim naslednicima, međutim baš je degutantno i neukusno predstavljen svaki odnos Leona i Ursule prema osobi koja je otišla na onaj (bolji) svet.

Ono što mi gledaoci nikako ne varimo, jesu nejasnoće, nelogičnosti i preterivanja, a toga u ovom filmu zaista ima. Ne znam kako su im tako krupne zverke promakle, kada su sitniš i detalje ukrotili na najbolji mogući način. Nisam siguran da li su neke stavke i scene namerno ostavljene da budu misterija, ili je to rupa u sceneraju, teško da ćemo to ikada saznati. Što se tiče Pina, on je na prvi pogled bezopasna gomila plastike, međutim već na drugi pogled u njemu vidimo maliciozno stvorenje koje želi da kreira monstruma koji će iskaliti bes na prvoj osobi koja ne bude poštovala integritet medicinske lutke (posle postaje gospodin obučen u smoking). Kada su u pitanju scene ubistava, one su van fokusa i totalno nebitne, jer jer primetno da režiser pokušava da sakrije tanak budžet koristeći fore cenzurisanja eksplicitnih delova. Završetak filma je posebna priča za sebe, na neki način ono što smo videli u poslednjim scenama može, a i ne mora biti šok za gledaoca, jednostavno vrlo je diskutabilno šta se desilo u periodu između dva događaja koji nije prikazan.

Dobre karakteristike:

-         Interesantan film

-         Sjajna posvećenost detaljima; režija

-         Ursula, Leon i Pin

-         Dobra jeziva atmosfera

-         Odlično serviranje scena, bez žurbe, bez srljanja

Loše karakteristike:

-         Nelogičnosti, nejasnoće i preterivanja

-         Jadno prikazan odonos Leona i Ursule prema svakom preminulom

-         Na momente primetan slabiji budžet

Zaključak: Pin je još jedno sjajno iskustvo filovano originalošću i film koji ima i više nego korektan scenario. Preporučujem svima da pogledaju ovo ostavrenja , jer on i pored svojih nedostatka ostavlja vrlo specifičan i jak utisak na mene (verujem da će i na vas). Bilo je lomljenja između “8” i “7”, ali ipak jedna solidna osmica za ovaj kanadski horoac.

8/10